POSLEDNJI, NIKAD OBJAVLJEN INTERVJU LEGENDARNOG MARKA NIKOLIĆA: Suze teku svakome ko ovo pročita!

Legendarni glumac Marko Nikolić preminuo je u Beogradu 2. januara 2019. u 73. godini, nakon duge borbe sa teškom bolešću.

Ipak, iako je proteklih godina vodio veliku borbu, veliki glumac nije dozvolio da ga to skloni sa scene.

Igrao je i dalje, a u poslednjem neobjavljenom intervjuu za „Alo!“ otvoreno je govorio o penziji, mladim kolegama sa kojima radi, ali i o borbi sa opakom bolešću. Sa Nikolićem su novinari radili intervju na premijeri serije „Pogrešan čovek“, koja je, pored serije „Žigosani u reketu“, poslednje ostvarenje u kojem je glumio.

foto: Printscreen

Kako se čini, ne planirate penziju. Koliko vam je teško da uskladite projekte na kojima svakodnevno radite?

– Penziju ne planiram jer, ruku na srce, šta bih drugo radio. Dok me služi snaga, nema razloga da stanem sa glumom. Šta mi fali?! Radim koliko mogu i po osećaju, u penziju neka idu ovi matori. (smeh) Što se angažovanja tiče, malo je teže uskladiti sve sada kada radim na dve serije. Pored snimanja, koja često potraju i duže nego što je planirano, postoje i kućne obaveze, zatim porodica, svakodnevne potrebe supruge i ćerke Mine. Sve to oduzima vreme, ali uspevam da se iskobeljam. Najveća kazna za glumca je da mu ne date da igra. Mada, moram priznati, fali mi da pecam, što sada dosta ređe radim.

Da li ste se ikada pokajali što ste odabrali glumački poziv?

– Kao i kod svakog glumca, većina će vam to i priznati, neretko se dešavalo da pomislim da bi sve bolje bilo da sam batalio glumu i krenuo u nekom drugom, srećnijem smeru. Takve misli ubrzo bi mi prekinule one druge misli – da je gluma ono što me je u važnim životnim trenucima najviše činilo srećnim. Takav poziv uđe u krv i pre nego što ste svesni. Tada je kasno da odete i pozabavite se nečim drugim. Jednostavno vas ništa više ne ispunjava dovoljno. Ipak, nadam se da ću sledeće godine biti potpuno slobodan – bez ikakvih obaveza, predstava, snimanja, pa da naučim i tako da živim.

foto: Printscreen/ TV Prva

Koliko vas je promenila teška bolest sa kojom ste se godinama borili?

– Šta bih rekao, osim da sam svaki put preživeo to što jesam, a da je ponekada bilo zaista strašno. Kada vam se tako nešto dogodi, pomislite na sitnice koje možda ranije niste primećivali. Razmišljate o porodici, prijateljima, mislite na reku, sunce, povetarac dok ste na pecanju, ma u glavi vam je sve što biste mogli da propustite, i to ne može da ne promeni čoveka. Ni kada je bolest bila u najgorem obliku, nisam gubio inat i optimizam. Odlučio sam da pobedim i tako je i bilo. Na kraju krajeva, svi ćemo jednom otići. Mnogo mlađi glumci su otišli pre mene i nisam mogao da se otmem utisku da to nije pravedno.

Serija „Pogrešan čovek“ još jedna je u nizu porodičnih serija u vašoj karijeri. Koliko vam prijaju takva angažovanja?

– „Pogrešan čovek“ jeste porodična serija, ali se od ostalih serija u kojima sam imao uloge razlikuje se po tome što je u ovom slučaju porodica u opštem rasulu koje nikada ne prestaje. Dok je u drugim serijama postojala borba da se porodica održi po svaku cenu, u ovoj je porodica toliko zastranila da se u prvi mah niko za nju ne bori. Upravo zbog načina na koji je scenario napisan, projekat sam doživeo kao nešto što treba da radim, i nisam se pokajao.

foto: Printscreen

Pre nekoliko godina su vas uslikali u gradskom prevozu, a vi ste u međuvremenu istakli da uživate tako da se vozite. Zbog čega?

– Vožnja autobusom najjednostavnija je stvar ovog komplikovanog grada i čudi me tolika potreba ljudi da provede vreme u automobilu. Zaista nema potrebe za tim. Lepo sednete u autobus i odete gde god poželite. Žena me je naučila da otkucam na mobilnom telefonu šta treba i odmah vidim koliko stanica je autobus udaljen i kada će stići. Što se mene tiče, to je sasvim dovoljno.

Radite sa mladom glumačkom ekipom. Pitaju li vas za savet?

– Ima onih koji pitaju sami, nađu se i oni koji vam na indirektan način pokažu da ste im potrebni. Posle toliko godina na sceni umem da prepoznam na koji način mogu pomoći nekom mladom talentu. Gledam da im olakšam i da ih opustim kada se radi o pravilima na snimanju i mnoštvu papira koje dobijaju od reditelja. Neretko se i našalim, provučem im po nekoliko rečenica dovoljno simpatičnih da im ostanu u sećanju, a da ih ne shvate grubo. Kasnije kad vidim da je usvojeno, srce mi bude na mestu. Dobra su to deca, treba u njih ulagati.

Kako ste reagovali kada ste shvatili da vaša ćerka Mina kreće vašim stopama?

– Kao što bi novinar podržao svoje dete da bude novinar ili doktor svoje da bude doktor, tako sam i ja svoju ćerku uvek podržavao u tome da se bavi glumom. Nisam se začudio jer je pokazala talenat još dok je bila dete, a meni je, da ne budem lažno skroman, bilo milo da su pobedili moji geni. (smeh) Šta god da je birala, meni je bilo bitno samo da ćerki odmalena stvorim osećaj da bude ljubopitljiva, da radi na svojoj unutrašnjoj veličini i širi svoje vidike kakve god korake da napravi.

foto: Printscreen

Voleo je Karađorđa, zvali su ga Giga!

Marko Nikolić je ostavio neizbrisiv trag u sprskoj kinematografiji. Pamtićemo ga po brojnim ulogama, najpre po liku Dragiše Popadića, odnosno Gige Moravca iz „Boljeg života“, Ipak, glumac je uvek pričao da mu je omiljena uloga srpskog vladara Karađorđa u seriji „Vuk Karadžić“, reditelja Đorđa Kadijevića. Ulogu Karađorđa tumačio je i u televizijskoj drami „Karađorđeva smrt“ i televizijskoj seriji „Teatar Srba“, kao i filmu „Šejtanov ratnik“.

Nezaboravne uloge ostvario je i u filmovima „Biće skoro propast sveta“, „Divlje godine“, „Devojački most“, „Užička republika“, „Boško Buha“, „Petrijin venac“, „Veliki transport“, „Kvo Vadis“, „Gluvi barut“, „Dnevnik uvreda 1993“, „Država mrtvih“ i „Montevideo, Bog te video“.

Dobitnik je nagrade „Pavle Vuisić“, koju dodeljuje Udruženje filmskih glumaca Srbije za životno delo.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *